Avantura: Splavarenje Limom

Evo kako su dva momka, Vlada i Goran, prošli na splavarenju Limom od Plava do Berana. Pogledajte slike sa ove avanture i pročitajte njihove utiske.

Prvi put u čamcu. Mnogi od nas.
A vreme ko pokvareno. Sunca nigde, ali zato oblaka i ledene sitne kiše za "pun kolesnik". I više. Al' šta ćeš. Doduše, možeš da odustaneš i da autobusom pratiš splavare. Ha-ha-ha. Kako to primamljivo zvuči - suvo i toplo u autobusu, a napolju dosadna hladna kiša i izmaglica, i još neprospavana noć iza tebe.
No, verovali ili ne, niko ne odustaje. Svih četrdeset osmoro kao jedan. Isto tako i skiperi, ali to im je valjda posao.
Plav. Ko li mu dade ime? Da smo mi mogli da ga krstimo, sigurno bi bio Siv. Barem tog 07. 06. 2002. rano izjutra. Dobro sad, oko devet sati.
Trebala nam je cela noć da doputujemo od Novog Sada do početka Lima. Tu, ispod mrgodnih Prokletija i Visitora, ugnezdilo se Plavsko jezero, a iz njega, na oko 900 m nv, ističe Lim, reka koju ne poznajemo, ali tu smo da bi je upoznali.
I probali smo razne džidža-midže. I u jezeru, i na reci, tom njenom početku. I ništa. Uglavnom su bile varalice, i još po nešto... Ali - ništa.
A sad u čamac. Nas osmoro neiskusnih, i skiper - vrlo iskusan. Iz ostalih pet čamaca podsmešljivo gledaju na nas. Nema veze, isto tako i mi gledamo njih. To je sportski duh. Mada, obeshrabrujuće deluje činjenica da mi plovimo "Titanikom". Kažu da se prevrnuo u prošloj turi, pre osam dana. A to se zaista retko dešava.
Malo smo vežbali, tu gde je ova, kažu divlja reka mirna. I onda niz vodu. U nepoznato.
Pa, i to je moralo jednom da se desi. Blago podrhtavanje, postepeno ubrzanje. Tako teku minuti, pa prođe i sat-dva. Na nekim mestima Lim je strahovito brz i mi se radujemo, ali to još uvek nije ono pravo, kažu skiperi. Usput pijemo sok :-). Pravimo pauzu – duvamo čamce. Iako je tek početak juna, Lim je na mnogim mestima u tom svom gornjem toku plitak, zato često moramo da gazimo ledenu vodu i prenosimo čamce preko sprudova. No, želja nam je bila da upoznamo reku. To se bukvalno i desilo, mimo svih želja i očekivanja. Nedaleko od Andrijevice, naše poslednje stanice tog prvog dana, mnogi su potpuno upoznali Lim, među njima (odabranima) i ja. Mislili smo da najveću opasnost predstavlja reka, njeni brzaci i kaskade. ali, opasnost vreba i iz okruženja. Stablo topole, koje je palo poprečno u odnosu na reku i u tom položaju, na nekih pola metra od nivoa vode, sačekuje splavare u zasedi. Baš u zasedi jer se pojavljuje odmah iza velike i nepregledne krivine Lima, dok matica protiče ispod samog stabla. Eskivaža – nemoguća! Prvi red pada u čamac, drugi u vodu. No, to je doživljaj, adrenalin. A kakav je? F e n o m e n a l a n !
Od Andrijevice do Berana – autobusom. Prija nam suva sredina, tek malo za promenu.
Kamp-mesto Luge kod Berana. Kiša i dalje pada, ali u šatoru nije tako strašno kao u čamcu. Budimo se sa novim elanom. A i sunce nam daje volju za druženjem sa, od svih već prihvaćenom, rekom. Popravljamo opremu, spremamo najneophodnije i ukrcavamo se u čamce.
E, tog dana, smo pošteno svi izgoreli. Vedar i sunčan dan, a mi na vodi – čistoj. Čekaju nas i dva najopasnija buka na reci – Tifran I i Tifran II, ali mi smo spremni. Prvi, strašan i zbog samog izgleda, ali relativno lako smo ga prošli. Drugi... Tu je bilo i ispadanja, i ranjavanja, ali nije bilo preturanja i – mi smo uspeli!
Najvažnije u celoj ovoj priči je da se čamac na prevrne. Sve ostalo je podnošljivo.
Splavarenje završavamo kod mesta Poda. Odatle idemo u (kafanu, pa) Bijelo Polje, gde se opremamo neophodnim namirnicama i drugim potrepštinama za dalje putovanje. Između ostalog, nabavljamo i mušice, pa i improvizovane plovkove (hvala ljubaznoj gospođi iz apoteke u centru grada).
E, sad kad izađemo na reku...
Noćenje ispod Bijelog Polja. Tu smo, skoro Srbija. Naše putovanje bliži se kraju. A je li to kraj ili samo najava za nove početke?
Što se tiče ove priče?
Pa, mišljenja smo da nijedna priča ne treba biti ispričana do kraja, a ako baš neko želi, može sam da doživi svoju priču.
Što se tiče nas – ponovo na Lim?