Lepota je na ceni. Koliko samo ima izbora lepotica ovoga i onoga (na kraju i izbora za lepoticu sveta), od čega mnogo dobro žive ne samo lepotice već i oni oko njih, pripadnici iliti radnici industrije lepote.
Dobro se živi i od prirodnih lepota, ali to nije slučaj u Beranama.
Berane je smešteno u zelenoj dolini Lima a okruženo visokim šumovitim planinama (Bjelasica, Cmiljevica, Turjak). Tivranske klisure su na severu, Sutjeska i Previje na jugu.
To je grad sa širokim ulicama, parkovima i trgovima, raskrsnica magistralnih puteva i sve bilo da bolje biti ne može da nije kako jeste.
Berane još ne živi od lepote, a od privrede koje više nema, poodavno je prestalo da živi. Pa kako onda opstaju? To ni Beranci ne umeju da objasne.
- Evo – kaže taksista Zoran Nišavić nas je šezdeset na ovako malo mesto, plus osamdeset do sto kombija koji voze za sela i okolne gradove ali i za Beograd. I šta ja mogu da zaradim? Pet evra dnevno. Toliko potrošim za kafu i ako nešto pojedem i popijem.
No, kada sam hteo da platim čaj i kafu, nije hteo ni da čuje.
- Ako sam rekao da malo zarađujem to ne znači da nemam. To samo znači da nemam koliko bih hteo da imam.
Ovde se mešaju tradicionalni crnogorski ponos i ekonomska stvarnost.
Za ekonomsku stvarnost moglo bi se reći da je nestvarna. Privreda ne postoji, pa ni poljoprivreda jer seljaci nemaju kome da prodaju ono što naprave ili odgaje. Na pazarni dan, dešava se, donesu sir, čekaju ceo dan, i pošto niko ne kupi moraju da se vrate, ali nemaju pare za autobus. Zato sir nude u bescenje, za evro-dva, samo da bi se mogli vratiti kućama.
A nekada je Berane bilo jedna od najjačih industrijskih opština Crne Gore.
- Kada radnici fabrike celuloze prime platu, njih dve hiljade, to je trebalo videti – kazuje mi ranko Džudović, konobar u hotelu Berane. – Naše zlatno vreme bilo je negdje između 1978 i 1997.
Neuspešne privatizacije
Kad kaže naše, Ranko misli na zaposlene u hotelu. Sada, evo, štrajkovali su dva i po meseca jer ne primaju plate od marta ove godine, a doprinosi za radni staž ne uplaćuju im se petnaest meseci. A i ta plata koju bi trebalo da dobiju – najpre im je obećano, posle privatizacije, da će biti 100, pa potom je spalo na 80 evra a ni od toga ništa.
Kupili su ih, veli, neki neobični ljudi. Ako su to oni koji su se pojavili, ako neko drugi ne stoji iza njih.
- Novi gazda došao u bermude i papuče, konjski rep mu na kosu, stavio ruke u džepove i kaže: Ja imam najveću školu, školu ulice! Imam i ja, rekoh mu, ali u moje vreme ulica je bila pristojna.
Sve u svemu, novi vlasnici su hotel Berane dali pod hipoteku da bi uzeli kredit za obnovu kafane Korzo ili Gradske kafane, odnosno da ga ispregrađuju, razdele na lokale i prodaju ih. (Tako je i bilo. Lokale su između ostalih kupili izvršni direktor hotela Berane Branko Lutovac, sudija Veselin Došljak, advokat Sevdo Međedović... po 100 evra kvadrat).
Kredit nije vraćen, pa je sada hotel vlasništvo banke koja ga ponovo daje na prodaju da bi izvukla pare. U minuli petak bila je licitacija. Počelo se sa cenom od 780, pa pošto nije bilo zainteresovanih, smanjena je na 560.000 evra pa ni to nije uspelo... No, da ne ulazimo u detalje sudbine ovog hotela, koja je samo jedan od primera neuspele privatizacije u Beranama.
Mada, ima i drugačijih mišljenja.
Danilo Popović, predsednik Samostalnih sindikata Crne Gore, izjavio je u Danu da je ovo primer jedne od najuspešnijih privatizacija.
U Beranama nema spora da su sve dosadašnje privatizacije bile neuspešne. Mora se ići na popravni ispit, druge nema.
Berane je vezano mnogim nitima za Srbiju, pa i privrednim. Kako se urušila privreda u Srbiji, tako je i u Crnoj Gori, a još kad se nadoda i rovit odnos republičkih politika jedne prema drugoj – najveću cenu plaćaju opštine severne Crne Gore.
Za Srbiju, nisu mile milovima – Srbija u svojim brigama.
Nije lako živeti u Beranama. Ni tamo, ni ‘vamo. Zapravo, Beranci su većinom za ‘vamo. Za Srbiju. Ali, čitajući ovih dana istoriju ovih krajeva, vidim, ne baš beznačajan broj Srba u vreme Turaka prihvatio je islam. Kažu – prodali dušu za večeru. Nije baš tako. Ima sva tri obroka.
I danas, gledam, liči mi situacija na to vreme. Današnja vlast u Crnoj Gori iscrpljuje ovo stanovništvo nemaštinom. Niučem ih ne podstiče, osim da ih privole da glasaju za njih. Kada je svojevremeno – kada nije postojala televizija, ni štampana glasila – toliko Srba prešlo u muslimane zbog ekonomskog boljitka, što se ne bi očekivalo da danas pređu u partije koje im omogućavaju bolji život, ako ne duše, a ono stomaka?
- To, ni slučajno! – kategoričan je Ranko Džudović.
Ali...
- Ne, ni slučajno! Ima pravo da svako misli šta hoće, ali je činjenica da su ovde, na severu Crne Gore, srpske partije pobedile samo sa jednim odbornikom više, odnosno samo za oko 300 glasova.
Zasad, kad Srbin dođe u Berane ne mora biti poliglota. Većina govore srpski, a, koliko sam shvatio, i oni koji govore crnogorski služe se srpskim. Možemo se sporazumeti.
Ima u Beranama mnogih nacija ali ima i izbeglica. Najviše ih je ovde, procentualno, u Crnoj Gori. Negde između tri i četiri hiljade. Berane ima oko 13 a opština oko 40.000 stanovnika. Pod zaposlene se vode oko 3.000 Beranaca, a od toga bar 30 odsto ne prima redovne plate. Toliko neredovno da su i zaboravili kad su poslednju primili.
Plate prima policija, primaju nastavnici i učitelji, svi u zdravstvu – sve što je vezano za republički budžet. Predsednik Opštine i uopšte opštinari dele sudbinu svog opštinskog naroda. Primaju plati prema lokalnim prihodima i sa zakašnjenjem. Kako mi predsednik Relja reče: - Primamo redovno, samo sa nekoliko meseci zakašnjenja.
Ostao sam začuđen zbog čega se ljudi bore za mesto predsednika Opštine, ako ni platicu ne mogu primiti redovno.
Takođe sam bio začuđen da jedno ovako malo i siromašno mesto u opštoj bolnici i domu zdravlja ima 61 lekara, 20 zubara i 350 srednjoškolskih zdravstvenih radnika. Da li su Beranci toliko bolesni ili vole da budu vidari po svaku cenu?
Predsednik opštine mi je rekao da je Berane tradicionalno regionalni medicinski centar i da, kao što je već rečeno, njihove plate pokriva budžet republike. Ove jeseni u Beranama počinje da postoji Visoka medicinska škola (odeljenje medicinskog fakulteta u Podgorci) sa 60 polaznika.
Berane ima 4 srednje škole, pa i muzičku, osnovnu školu.
Ruski platan
Pomenuta crkvica - brvnara sićušna je (vrlo lepa), ali pored nje je započeta izgradnja Sabornog hrama Simeuna mirotočivog. Temelji su napravljeni a kad će ostalo, ne zna se. Zavisi od priloga. Ko želi i može, prilog treba poslati na račun: 90825501-08-5070-1811001.
Na ovu činjenicu (da će se graditi hram) starina Dobrivoje Jovančević, bivši golootočanin kojeg sam upoznao u izuzetnoj kafani Art, kaže:
- E, ako će to da vas spase... Bolje da ste otvorili neko radno mesto...
U kafani Art upoznao sam direktora Radio Berana, pesnika, pisca, intelektualca Vlajka Ćulafića. A taj u glavi drži ono što obično u višespratnim arhivama imaju institutu i muzeji, što se podataka tiče. Pomoćnik je urednika (urednik Dragiša Madžgalj) mesečnika Sveviđe eparhije Budimsko-nikšićke.
Ovom prilikom za mnogo šta od njegovih znanja nema mesta da se navede, a mnogo šta je navedeno nepozivajući se na izvor.
Video sam još jednu kafanu (ulica Svetog Save) gde je jedno drvo ugrađeno u krovnu terasu. Očigledno, praveći terasu, vlasnik nije hteo da odseče drvo.
To me prijatno začudi. Uđem, pitam.
Našao se tu vlasnik kafane Rale. A vlasniku je ime Dragan (45). A otkud Rale? Pa deda Draganov se zvao Radun (osnivač kafane), to ime je Dragan dao svom sinu, a njemu u današnje vreme tepaju - Rale.
Kada je svojevremeno u Rimu na jednom malom trgu trebalo da se napravi benzinska pumpa na mestu gde je bilo drvo, velika se rasprava povela pa je, na kraju, ostalo i drvo, a i pumpa je načinjena. Kao i ovde u Beranama, gde je ruski platan sačuvan, ali samo zato što je vlasnik Dragan Ćulafić duševan sam po sebi, pa ne treba, kao u Italiji, da ga štampa i polemika nagovara na nešto što oseća.
Kod Dragana Ćulafića čorbicu jedu i penzioneri. Sve u svemu, za kraj, valja možda reći da za bogat život nije dovoljno biti samo lep već je važno biti i pristupačan.
Put, aerodrom i turizam
Predsednik Opštine Berane je Relja Jovančević (48), a završio je Poljoprivredni fakultet u Beogradu. Vrati se u zavičaj i zaposlio u Agropolimlju, gde je nekoliko godina bio i direktor. Član je SNP-a. U prethodnom sazivu bio je odbornik i predsednik kluba odbornika SNP-a, potom potpredsednik Opštine. Oženjen je, ima dvoje dece i živi u porodičnoj kući u Docu.
- Što se privrede tiče, izlaz i razvojnu šansu vidimo u kolektivnoj privatizaciji. Naše nade su okrenute i predstojećoj izgradnji puta Beograd – Bar. Očekujemo da će proći kroz Berane. Ako bise to dogodilo, ovaj kraj, (u kojem živi četvrtina stanovnika Crne Gore), umnogome bi živnuo. Sa ponovnim otvaranjem aerodroma otvorilo bi se sve, pre svega naša bolja budućnost – kaže Jovančević.
Bolju budućnost predsednik Berana vidi u razvoju turizma, u skladu sa opredeljenjem Crne Gore za ekološku državu.
- Poslednjih nekoliko godina radi se na regionalnom objedinjavanju Bjelasice. Takođe i Komova i Prokletija. U saradnji sa austrijskom vladom i jednom organizacijom iz Francuske, radi se na organizovanju seoskog planinskog turizma. Već je urađena celokupna planinska signalizacija.
Sve je povezano: put, aerodrom i turizam. Naravno, za turizam se vezuje i poljoprivreda, zdrava hrana. To je budućnost koja nije daleka – rekao je Relja Jovančević.
Znameniti ljudi
Milutin Šoškić je iz Ulotine, sin Jeremijin, legendarni golman Partizana i jugoslovenske reprezentacije (rođeni brat mu, Dragutin, bi dekan Pravnog fakulteta u Beogradu), Olga Šoškić je jugoslovenska rekorderka u sportskom letenju na Cesni, Nikola Lekić prvi jugoslovenski pilot koji je probio vazdušni zid, a Janko Lutovac svetski rekorder u broju skokova padobranom u jednom danu.
Četvorica Beranaca su akademici SANU, desetak CANU... Među mnogobrojnim piscima, nabrojaćemo pojedine: Radovan Zogović, Mihailo Lalić, Radonja Vešović, Miladin Ćulafić, Bogdan Šekler, Dragomir Ćulafić, Jovo Bogićević, Radoslav Pajković, Jezdim ir Radenović, Čedo Vuković, Vlajko Ćulafić... Slikari u Parizu: Jovan Zonjić i Mišo Popović... Iz Berana, (rodom iz Budimlja) šesti je arhiepiskop srpski, Jevstatije, koji je proglašen za sveca. Transplantaciju jetre, prvi je u SFRJ izveo dr. Božina Radević.
Nekoliko najznačajnijih novinara Politike takođe su iz Berana: Momo Jojić, Dušan Kostić, Miloš Gojković, Vojo Đukić, Miroslav Stojanović.
Slobodan Stoićević
Politika
Berane je smešteno u zelenoj dolini Lima a okruženo visokim šumovitim planinama (Bjelasica, Cmiljevica, Turjak). Tivranske klisure su na severu, Sutjeska i Previje na jugu.
To je grad sa širokim ulicama, parkovima i trgovima, raskrsnica magistralnih puteva i sve bilo da bolje biti ne može da nije kako jeste.
Berane još ne živi od lepote, a od privrede koje više nema, poodavno je prestalo da živi. Pa kako onda opstaju? To ni Beranci ne umeju da objasne.
- Evo – kaže taksista Zoran Nišavić nas je šezdeset na ovako malo mesto, plus osamdeset do sto kombija koji voze za sela i okolne gradove ali i za Beograd. I šta ja mogu da zaradim? Pet evra dnevno. Toliko potrošim za kafu i ako nešto pojedem i popijem.
No, kada sam hteo da platim čaj i kafu, nije hteo ni da čuje.
- Ako sam rekao da malo zarađujem to ne znači da nemam. To samo znači da nemam koliko bih hteo da imam.
Ovde se mešaju tradicionalni crnogorski ponos i ekonomska stvarnost.
Za ekonomsku stvarnost moglo bi se reći da je nestvarna. Privreda ne postoji, pa ni poljoprivreda jer seljaci nemaju kome da prodaju ono što naprave ili odgaje. Na pazarni dan, dešava se, donesu sir, čekaju ceo dan, i pošto niko ne kupi moraju da se vrate, ali nemaju pare za autobus. Zato sir nude u bescenje, za evro-dva, samo da bi se mogli vratiti kućama.
A nekada je Berane bilo jedna od najjačih industrijskih opština Crne Gore.
- Kada radnici fabrike celuloze prime platu, njih dve hiljade, to je trebalo videti – kazuje mi ranko Džudović, konobar u hotelu Berane. – Naše zlatno vreme bilo je negdje između 1978 i 1997.
Neuspešne privatizacije
Kad kaže naše, Ranko misli na zaposlene u hotelu. Sada, evo, štrajkovali su dva i po meseca jer ne primaju plate od marta ove godine, a doprinosi za radni staž ne uplaćuju im se petnaest meseci. A i ta plata koju bi trebalo da dobiju – najpre im je obećano, posle privatizacije, da će biti 100, pa potom je spalo na 80 evra a ni od toga ništa.
Kupili su ih, veli, neki neobični ljudi. Ako su to oni koji su se pojavili, ako neko drugi ne stoji iza njih.
- Novi gazda došao u bermude i papuče, konjski rep mu na kosu, stavio ruke u džepove i kaže: Ja imam najveću školu, školu ulice! Imam i ja, rekoh mu, ali u moje vreme ulica je bila pristojna.
Sve u svemu, novi vlasnici su hotel Berane dali pod hipoteku da bi uzeli kredit za obnovu kafane Korzo ili Gradske kafane, odnosno da ga ispregrađuju, razdele na lokale i prodaju ih. (Tako je i bilo. Lokale su između ostalih kupili izvršni direktor hotela Berane Branko Lutovac, sudija Veselin Došljak, advokat Sevdo Međedović... po 100 evra kvadrat).
Kredit nije vraćen, pa je sada hotel vlasništvo banke koja ga ponovo daje na prodaju da bi izvukla pare. U minuli petak bila je licitacija. Počelo se sa cenom od 780, pa pošto nije bilo zainteresovanih, smanjena je na 560.000 evra pa ni to nije uspelo... No, da ne ulazimo u detalje sudbine ovog hotela, koja je samo jedan od primera neuspele privatizacije u Beranama.
Mada, ima i drugačijih mišljenja.
Danilo Popović, predsednik Samostalnih sindikata Crne Gore, izjavio je u Danu da je ovo primer jedne od najuspešnijih privatizacija.
U Beranama nema spora da su sve dosadašnje privatizacije bile neuspešne. Mora se ići na popravni ispit, druge nema.
Berane je vezano mnogim nitima za Srbiju, pa i privrednim. Kako se urušila privreda u Srbiji, tako je i u Crnoj Gori, a još kad se nadoda i rovit odnos republičkih politika jedne prema drugoj – najveću cenu plaćaju opštine severne Crne Gore.
Za Srbiju, nisu mile milovima – Srbija u svojim brigama.
Nije lako živeti u Beranama. Ni tamo, ni ‘vamo. Zapravo, Beranci su većinom za ‘vamo. Za Srbiju. Ali, čitajući ovih dana istoriju ovih krajeva, vidim, ne baš beznačajan broj Srba u vreme Turaka prihvatio je islam. Kažu – prodali dušu za večeru. Nije baš tako. Ima sva tri obroka.
I danas, gledam, liči mi situacija na to vreme. Današnja vlast u Crnoj Gori iscrpljuje ovo stanovništvo nemaštinom. Niučem ih ne podstiče, osim da ih privole da glasaju za njih. Kada je svojevremeno – kada nije postojala televizija, ni štampana glasila – toliko Srba prešlo u muslimane zbog ekonomskog boljitka, što se ne bi očekivalo da danas pređu u partije koje im omogućavaju bolji život, ako ne duše, a ono stomaka?
- To, ni slučajno! – kategoričan je Ranko Džudović.
Ali...
- Ne, ni slučajno! Ima pravo da svako misli šta hoće, ali je činjenica da su ovde, na severu Crne Gore, srpske partije pobedile samo sa jednim odbornikom više, odnosno samo za oko 300 glasova.
Zasad, kad Srbin dođe u Berane ne mora biti poliglota. Većina govore srpski, a, koliko sam shvatio, i oni koji govore crnogorski služe se srpskim. Možemo se sporazumeti.
Ima u Beranama mnogih nacija ali ima i izbeglica. Najviše ih je ovde, procentualno, u Crnoj Gori. Negde između tri i četiri hiljade. Berane ima oko 13 a opština oko 40.000 stanovnika. Pod zaposlene se vode oko 3.000 Beranaca, a od toga bar 30 odsto ne prima redovne plate. Toliko neredovno da su i zaboravili kad su poslednju primili.
Plate prima policija, primaju nastavnici i učitelji, svi u zdravstvu – sve što je vezano za republički budžet. Predsednik Opštine i uopšte opštinari dele sudbinu svog opštinskog naroda. Primaju plati prema lokalnim prihodima i sa zakašnjenjem. Kako mi predsednik Relja reče: - Primamo redovno, samo sa nekoliko meseci zakašnjenja.
Ostao sam začuđen zbog čega se ljudi bore za mesto predsednika Opštine, ako ni platicu ne mogu primiti redovno.
Takođe sam bio začuđen da jedno ovako malo i siromašno mesto u opštoj bolnici i domu zdravlja ima 61 lekara, 20 zubara i 350 srednjoškolskih zdravstvenih radnika. Da li su Beranci toliko bolesni ili vole da budu vidari po svaku cenu?
Predsednik opštine mi je rekao da je Berane tradicionalno regionalni medicinski centar i da, kao što je već rečeno, njihove plate pokriva budžet republike. Ove jeseni u Beranama počinje da postoji Visoka medicinska škola (odeljenje medicinskog fakulteta u Podgorci) sa 60 polaznika.
Berane ima 4 srednje škole, pa i muzičku, osnovnu školu.
Berane ima sve što spada u obrazovanje, medicinu, umnost i duhovnost uopšte.
Ponovo je, posle 350 godina sedište eparhije Budimsko-nikšićke. Vladika je Joanikije. Sreo sam ga pored crkve Preobraženja Gospodnjeg, crkve – brvnare ili crkvice, kako god da bi je nazvali, koja je tek osveštana. Nalazi se u parku, preko puta zgrade Opštine. Još je taze, neoslikana, ali je aktivna i ispred nje dežura Nemanja Laban (10), učenik petog razreda, koji, čujem voli crkvu, pa će možda sveštenik i ko na šta sve biti kad poraste. Uostalom, slikao sam ga sa vladikom, po vladikinom zahtevu, a to nije mala stvar.Ruski platan
Pomenuta crkvica - brvnara sićušna je (vrlo lepa), ali pored nje je započeta izgradnja Sabornog hrama Simeuna mirotočivog. Temelji su napravljeni a kad će ostalo, ne zna se. Zavisi od priloga. Ko želi i može, prilog treba poslati na račun: 90825501-08-5070-1811001.
Na ovu činjenicu (da će se graditi hram) starina Dobrivoje Jovančević, bivši golootočanin kojeg sam upoznao u izuzetnoj kafani Art, kaže:
- E, ako će to da vas spase... Bolje da ste otvorili neko radno mesto...
U kafani Art upoznao sam direktora Radio Berana, pesnika, pisca, intelektualca Vlajka Ćulafića. A taj u glavi drži ono što obično u višespratnim arhivama imaju institutu i muzeji, što se podataka tiče. Pomoćnik je urednika (urednik Dragiša Madžgalj) mesečnika Sveviđe eparhije Budimsko-nikšićke.
Ovom prilikom za mnogo šta od njegovih znanja nema mesta da se navede, a mnogo šta je navedeno nepozivajući se na izvor.
Video sam još jednu kafanu (ulica Svetog Save) gde je jedno drvo ugrađeno u krovnu terasu. Očigledno, praveći terasu, vlasnik nije hteo da odseče drvo.
To me prijatno začudi. Uđem, pitam.
Našao se tu vlasnik kafane Rale. A vlasniku je ime Dragan (45). A otkud Rale? Pa deda Draganov se zvao Radun (osnivač kafane), to ime je Dragan dao svom sinu, a njemu u današnje vreme tepaju - Rale.
Kada je svojevremeno u Rimu na jednom malom trgu trebalo da se napravi benzinska pumpa na mestu gde je bilo drvo, velika se rasprava povela pa je, na kraju, ostalo i drvo, a i pumpa je načinjena. Kao i ovde u Beranama, gde je ruski platan sačuvan, ali samo zato što je vlasnik Dragan Ćulafić duševan sam po sebi, pa ne treba, kao u Italiji, da ga štampa i polemika nagovara na nešto što oseća.
Kod Dragana Ćulafića čorbicu jedu i penzioneri. Sve u svemu, za kraj, valja možda reći da za bogat život nije dovoljno biti samo lep već je važno biti i pristupačan.
Put, aerodrom i turizam
Predsednik Opštine Berane je Relja Jovančević (48), a završio je Poljoprivredni fakultet u Beogradu. Vrati se u zavičaj i zaposlio u Agropolimlju, gde je nekoliko godina bio i direktor. Član je SNP-a. U prethodnom sazivu bio je odbornik i predsednik kluba odbornika SNP-a, potom potpredsednik Opštine. Oženjen je, ima dvoje dece i živi u porodičnoj kući u Docu.
- Što se privrede tiče, izlaz i razvojnu šansu vidimo u kolektivnoj privatizaciji. Naše nade su okrenute i predstojećoj izgradnji puta Beograd – Bar. Očekujemo da će proći kroz Berane. Ako bise to dogodilo, ovaj kraj, (u kojem živi četvrtina stanovnika Crne Gore), umnogome bi živnuo. Sa ponovnim otvaranjem aerodroma otvorilo bi se sve, pre svega naša bolja budućnost – kaže Jovančević.
Bolju budućnost predsednik Berana vidi u razvoju turizma, u skladu sa opredeljenjem Crne Gore za ekološku državu.
- Poslednjih nekoliko godina radi se na regionalnom objedinjavanju Bjelasice. Takođe i Komova i Prokletija. U saradnji sa austrijskom vladom i jednom organizacijom iz Francuske, radi se na organizovanju seoskog planinskog turizma. Već je urađena celokupna planinska signalizacija.
Sve je povezano: put, aerodrom i turizam. Naravno, za turizam se vezuje i poljoprivreda, zdrava hrana. To je budućnost koja nije daleka – rekao je Relja Jovančević.
Znameniti ljudi
Milutin Šoškić je iz Ulotine, sin Jeremijin, legendarni golman Partizana i jugoslovenske reprezentacije (rođeni brat mu, Dragutin, bi dekan Pravnog fakulteta u Beogradu), Olga Šoškić je jugoslovenska rekorderka u sportskom letenju na Cesni, Nikola Lekić prvi jugoslovenski pilot koji je probio vazdušni zid, a Janko Lutovac svetski rekorder u broju skokova padobranom u jednom danu.
Četvorica Beranaca su akademici SANU, desetak CANU... Među mnogobrojnim piscima, nabrojaćemo pojedine: Radovan Zogović, Mihailo Lalić, Radonja Vešović, Miladin Ćulafić, Bogdan Šekler, Dragomir Ćulafić, Jovo Bogićević, Radoslav Pajković, Jezdim ir Radenović, Čedo Vuković, Vlajko Ćulafić... Slikari u Parizu: Jovan Zonjić i Mišo Popović... Iz Berana, (rodom iz Budimlja) šesti je arhiepiskop srpski, Jevstatije, koji je proglašen za sveca. Transplantaciju jetre, prvi je u SFRJ izveo dr. Božina Radević.
Nekoliko najznačajnijih novinara Politike takođe su iz Berana: Momo Jojić, Dušan Kostić, Miloš Gojković, Vojo Đukić, Miroslav Stojanović.
Slobodan Stoićević
Politika
Lijepi tekstovi. Tuzni ali lijepi. Na momente naivni, a statistika nije potpuno tacna. Elem, tuga tuzna je ovo nase Berane.
ReplyDelete